Veština Pamćenja

(1.4.3.7.) Pamćenje

Pamćenje je rizničar, blagajnik, čuvar bogatstva živog sveta. Oslm toga, ono je i sama ta riznica.

Mrtva bića nastaju jednokratno, raspadaju se nepovratno i ništa ne pamte. Da pamti svoje postanje i promene kažemo samo za ono što moze da se ponovi bar približno slično, dakle, samo za živo biće. Pamćenje održava bogatstvo življenja ponavljanjem. Ono nije nikakva posebna delatnost živog bića, već je svojstvo svake njegove delatnosti. Živeći, živo biće pamti celim svojim bićem, a pamteći ono se ponavlja, opstaje, dakle, živi. Niti ima življenja bez pamćenja, niti pamćenja bez življenja.
Zato što mu je suština u ponavljanju razlikuju se dva razdoblja u pamćenju. U prvom se oblikuje trag po kome će buduća dejstvovanja slično da se ponavljaju, oblikuje se zapis i odlaže u riznicu, u prošlost pamćenja, u iskustvo. U drugom se oblikovani zapis osavremenjuje, poteže iz riznice, stavlja u dejstvo. Prvo se naziva upamćivanjem, drugo sećanjem.
Pamćenje, dakle, čini s jedne strane iskustvo, to jest, popunjena riznica zapisa, a s druge sam rizničar, to jest, osavremenjivanje tih zapisa, njihovo potezanje iz riznice, stavljanje u dejstvo, uvođenje u tekuću borbu.
Tragovi pamćenja se neprestano oblikuju tokom celog postojanja vrste, a više životinje ih oblikuju i u svom pojedinačnom življenju. Skup onih prvih čini iskustvo vrste, otelotvoreno u nasleđenom telesnom ustrojstvu, a skup ovih drugih čini pojedinačno iskustvo, otelotvoreno u naučenim obrascima telesnog dejstvovanja.
Pamćenje životinje nastaje isključivo u telesnom svetu. Ono je (telesna) borba u kojoj se zapis u celosti oblikuje po zakonima mrtve prirode i shodno životnom zadatku. I telesno ustrojstvo i naučeni obrasci su otelotvoreni zapis, po kome će u sličnim okolnostima da ze ponavljaju slična telesna dejstvovanja. U nogama je zapisan zapamćeni skok, u krilima let. Nije smešna pesnička ludorija ako kažemo da se pojurena žaba spasava skokom u vodu, a ne letom u nebo, zato što njene noge samim svojim ustrojstvom pamte skok kao spas, a ne onaj let, koji krila pojurene ptice pamte kao spas. Žaba ne može da leti, pamćenjem je prinuđena na skok.
Za valjano shvatanje svega toga bilo bi korisno da se sada setiš onoga što je već rečeno o zaustavljenom i tekućem posmatranju, o povratnom prevođenju vremena u prostor, o opisu i nacrtu, o sukobu i telu. U zaustavljenom posmatranju vidiš prostorni raspored, nacrt, telesno ustrojstvo, a tekućim posmatranjem u tom istom vidiš vremenski redosled, opis, tekuću borbu. U zaustavljenom vidiš noge ili krila, a u tekućem skok ili let. Istu posmatranu pojavu naizmenično čas ocrtavamo (vidimo noge ili krila), čas opisujemo (vidimo skok ili let). Na sličan način ukupno pamćenje čas vidiš kao riznicu, čas kao rizničara u poslu.
Što se telesnog pamćdenja tiče i nama dvoma biva isto što i svakoj drugoj životinji. Ali, nas dvoje ne živimo samo telom, već i dušom, ne pamtimo samo telesne, nagonske zapise, već i ono, što je govorom pohranjeno u posebnu riznicu, u dušu i baštinu, koju životinje nemaju. A kao što bi život bez telesnog pamćenja ostao neuobličeno golo stremljenje, tako i misao bez zapamćenog govora, bez baštine ostaje prazna, bezoblična, bez sadržaja, neobjavljena. Osim što ti ruka pamti hvatanje, oko gledanje, pluća disanje i tako dalje, osim što telesno pamtiš svo iskustvo svoje životinjske vrste, pamtiš još i sva naučena duhovna delovanja, pamtiš naučeni govor. Na pamćenje govora se uglavnom misli kada se govori o ljudskom pamćenju, ali se ne sme zaboraviti da je pamćenje govora između ostalog uobličeno i nasleđenim pamćenjem šake, da je duhovno pamćenje uobličeno telesnim - i obratno! I kada je najslobodniji u zamislima, čovek se ne otkida od svog telesnog opažanja, ostaje u svom telu.
Samo čovek pamti na dva koloseka: telesnom i duhovnom. Na onom prvom zapamćuje borbu, sopstveno telesno dejstvovanje, oblikujući unutar živčanog sastava telesne obrasce po zakonima mrtve prirode i shodno svom životnom zadatku, dakle prinudno. Po tim obrascima ponavljaće se njegova prinudna telesna delatnost. Na ovom drugom (duhovnom) koloseku upamćuje raspravu sa sagovornikom, sopstveno duhovno delovanje, oblikujući dušu usvajanjem baštine i stvarajući duhovne postupke po usvojenim jezičkim pravilima i shodno načelima istine i slobode. Po upamćenim (duhovnim) postupcima ponavljaće se njegova slobodna duhovna delatnost. Ali, ne zaboravi - telesni obrasci i duhovni postupci se uzajamno uobličavaju u detinjstvu i isprepletano se neraskidivo stapaju u zrelo ljudsko delovanje. Zapamćivanjem obrazaca i upamćivanjem postupaka čovek stiče četiri uporedne riznice pamćenja: jednu telesnu i tri duhovne. Telesnu riznicu sačinjavaju nasleđeno telesno ustrojstvo i naučeni telesni obrasci, a duhovnu naučene veštine, stečeno znanje i mašta.
Uobičajilo se da se telesno pamćenje, a potom i naučene veštine nazivaju još i sposobnošću. Ptica je "sposobna da leti", jer su joj krila riznica zapamćenih letova. Čovek je "sposoban da govori", jer mu je duša riznica zapamćenih govornih postupaka.
Kao i svaka druga životinja čovek svoje telesno pamćenje osavremenjuje prinudno, to jest, objavljuje zavisno i u skladu sa zatečenim okolnostima telesnog sveta: trčaće kad ga pojure, preskakaće jaz kad na njega naiđe, propinjaće se da dohvati plod sa grane, i tako dalje. Ponavljaće ono što mora, ne nešto drugo.
Nasuprot tome duhovne riznice njegovog pamćenja objavljuju se po njegovom slobodnom izboru, nezavisno od prinude sveta koji ga okružuje. U tome presudnu ulogu ima njegova ljubav: osavremeniće iz pamćenja ono što trenutno voli, objaviće ono što baš sada želi, bez obzira na svet u kome je. Njegovo duhovno pamćenje pripada carstvu siobode i on njime neprikosnoveno vlada svojom ljubavlju.

(1.4.3.8.) Veština

Dejstvovanje životinje, oblik njene borbe, njeno ponašanje u prisutnim okolnostima uobličeno je nasleđenim i naučenim telesnim obrascima u celovit pojedinačni opažaj, u koji je uključeno prinudno izvršenje životnog zadatka po zakonima prirode. Delovanje čoveka je osim toga duhovnim postupkom uobličeno u celovito pojedinačno delo kojim se, osim izvršenja životnog zadatka, ostvaruje još i oduhovljena svrha po načelu slobode. Postupak obuhvata telesne obrasce i dodaje im ono "još nešto", dodaje im ime, unosi u njih značenje, čime oni bivaju oduhovljeni, pretočeni u duhovna bića, u duhovni svet.
Postupak je oduhovljeni telesni obrazac.
Skup postupaka kojim se obavlja pojedinačna radnja, kojim se ostvaruje delo, naziva se veštinom. Nema dela bez stečene veštine. Učeći oduhovljene postupke čovek stiče veštinu delanja pre svega u raspravi s baštinom, otelotvorenom u živim sagovornicima. Tebi prisutnu prirodu postvaruješ, to jest pretačeš u sopstvenu stvarnost onoliko kolika ti je stečena veština, koliko raspolažeš u raspravi naučenim postupcima postvarivanja.
Da bismo razlikovali obrazac telesnog dejstvovanja od postupka oduhovljenog delovanja treba da se vratimo na već rečeno o govoru. Osim što obuhvata telesni obrazac, oduhovljeni postupak u sebi sadrži imenovanje i rasuđivanje (opis, nacrt, meru i sud), a podstaknut je, vrednovan i usmeren ljubavlju onoliko koliko je ova sazrela, koliko je uspela duhovno da se razvije iz telesnog trpljenja, da ga prevaziđe nadgrađivanjem bez razgrađivanja. Za razliku od obrasca, u postupku se smer vremena slobodno obrće, obavlja se povratno prevođenje vremena u prostor i uspostavljaju se odnosi. Dejstvujemo telom, a istovremeno delamo (to jest, postupamo) uobličenim govorom, dakle dušom koja u sebi obuhvata i telo, prevazilazeći ga nadgradnjom bez razgradnje.
Obrazac je telesni zapis pa je neprenosiv na drugoga, kao što ni delovi tela ne mogu drugome se da pozajme. Nasuprot tome, oduhovljeni postupak je sastavni deo baštine, a ona nam je zajednička, pozajmljiva. Postupak možeš da naučiš kroz govorno uputstvo sagovornika, a telesni obrazac možeš da stekneš samo neposrednom borbom s prisutnim telesnim svetom.
Veština se ne nasleđuje, ona se u celosti mora da nauči pre svega u sukobu sa sagovornikom, u raspravi, a manjim delom u sudaru i neposrednoj borbi sa zatečenim telesnim svetom. Zbog toga sto se lakše i brže uči po uputstvima sagovornika, to jest pozajmljivanjem iz baštine, bogatstvo naučenih veština i stepen njihove razvijenosti zavisi pre svega od bogatstva baštine, od razvijenosti sagovornika-učitelja. Shodno bogatstvu baštine, u kojoj se odrasta, naučene veštine se razvrstavaju u nekoliko skupova:

U prvom skupu su veštine rukovanja sopstvenim telom. Učenje ovih veština je najbliže sticanju telesnih obrazaca. Osim sto su mu disanje, sisanje, varenje i promet hranljivih sastojaka kroz telesni sastav uređeni nasleđenim telesnim ustrojstvom, novorođenče mora da nauči sve ostale telesne delatnosti. U tom se učenju uporedo uzajamno uobličavaju i telesni obrasci i duhovni postupci rukovanja sopstvenim telom. Oni prvi nastaju telesnim uobličavanjem nezrelih delova živčanog sastava koji sazrevanjem postaje njihova otelotvorena riznica pamćenja. Ovi drugi nastaju uobličavanjem duše, usvajanjem baštine, pozajmljivanjem iz zajedničke duhovne riznice. Dete ove pozajmice najpre vrši neposrednim ugledanjem, a kasnije i po iskazanim uputstvima. Valjda i zbog toga njegova veština rukovanja sopstvenim telom često tako mnogo naliči veštini onih sagovornika koji ga u nju upućuju. Često vidimo da se dete osmehuje, mršti, da hvata, hoda, barata predmetima, da se kreće, telesno izražava pokretima, najzad - i da izgovara naglaskom i glasom veoma sličnim bližnjima, uz koje odrasta, od kojih uči te veštine.
Ali, iako je rukovanje sopstvenim telom najbliže telesnoj prinudi, u njemu ostaje dovoljno mesta i za slobodni izbor. Kada se duhovno dovoljno razvije, kada sazri, čovek dušom uspešno nadzire sopstveni izraz lica, izražavanje pokretima, baratanje stvarima, pa i sopstveni izgovor, podešavajući sve to ne samo prisutnim telesnim, već i trenutnim duhovnim, pa i društvenim prilikama. Zreo čovek na kraju na samo njemu svojstven način objedinjuje sopstveno telo i dušu u veštinom ovladanu celinu.
Ovde ne zaboravi da čovek i sopstveno opažanje preinačuje u veštinu, u posmatranje. Kao što se uvežbavaš da hodaš, da hvataš, da barataš stvarima, tako se uvežbavaš da gledaš (učiš da vidiš), da slušaš (učiš da čuješ) i tako dalje. Na sličan način trpljenje učenjem prerasta u strpljenje, u zrelu ljubav, u veštinu da se nešto voli.

Veštine oblikovanja okolnog telesnog sveta se svrstavaju u drugi, u našoj baštini najobilniji skup naučenih veština. Učenjem ovih veština, nasumično baratanje prisutnim telesnim bićima prerasta u veštinu njihovog oblikovanja u stvari, u rukovanje oblikovanim stvarima. Njima se zatečena priroda postvaruje, one čoveka uvode u sopstvenu, njime stvorenu stvarnost. Razgovor o ovom skupu veština ovde nam je posebno važan zbog toga, što se baš u njima duša objavljuje na očigledan, čulima posmatrača dostupan način. Sebe objavljuješ svetu kroz veštinu rukovanja njime. Onoliko ti je duša uobličena koliko možeš sveta da uobličiš. Čoveka upoznaješ posmatrajući ga kako radi. Onoliko je bogat s koliko veštine i uspeha obavlja svoj posao.
Za sticanje razvijene veštine oblikovanja okolnog sveta neophodno je da se uporedo u duši govorom razviju postupci obrtanja smera vremena, povratnog prevođenja vremena u prostor i da se uspostave neophodni odnosi. U razvijenoj veštini su nam predmeti imenovani, opisani, nacrtani, izmereni, razvrstani u skupove, dovedeni u međusobne odnose i, najzad, vrednovani. Istovremeno su uporedo imenovani, opisani, odmereni i sređeni u odgovarajući vremenski niz i svi postupci kojima se predmet veštine oblikuje. U tom sukobu predmet biva oblikovan odgovarajućom veštinom, a zauzvrat se i veština razvija samo na svom predmetu. Na taj način dovršen oblikovani predmet objavljuje, stavlja nam na dlan svu savremenu dušu svog stvaraoca, a istovremeno i njemu samom sopstvenu dušu stavlja na dlan. Zato i kažem da se duša objavljuje u veštini, kako nama koji je posmatramo sa strane, tako i samom stvaraocu. I on svoju dušu vidi tek u oblikovanom predmetu, u njime stvorenim stvarima, u sopstvenoj stvarnosti.
U siromašnoj baštini je broj postupaka oblikovanja okolnog sveta mali, pa svaki odrastao član zajednice ume da radi sve što i drugi. U bogatoj su baštini ti postupci tako mnogobrojni da pojedinac ne može sve da nauči u svom ograničenom življenju. U zajednici s tako bogatom baštinom se veštine razvrstavaju na posebne društvene delatnosti, na struke, a njeni članovi na stručnjake za ovu ili onu delatnost. Tu niko ne ume sve da radi. Građevinar ne pravi alate kojima će da gradi kuću, a alatničar ne gradi kuću u kojoj će da pravi alate. Ni jedan ni drugi ne pripremaju namirnice kojima će da se hrane - i tako dalje.
Ovde opet moram da spomenem računare. Računar ne stiče sopstvenu veštinu, on je u celini tvorevina ljudske veštine da se složeni tok živog opažanja preslika u mrtvom svetu. Računar ne raspolaže duhovnim postupcima, on je mrtva tvorevina živog duhovnog postupka, zagrobna istina njegovog pravljenja, kao i svaka druga alatka ili stroj. Opažanje mačke za vreme lova na miša je još uvek znatno složenije od svega što se dešava u računaru, što u njemu može od toga da se preslika. Ipak veština pravljenja računara nam iznosi na dlan ono od naše duše što je od nje pretočeno u naše telesno opažanje, ali samo to što posmatranjem sopstvenog opažanja možemo da otkrijemo u sopstvenoj duši, a to nikako nije cela duša. Duša nikada neće moći ucelo da se preslika u nekom (napravljenom) delu mrtvog sveta. Nju može ucelo da preslika samo telesni svet u celini, ceo takav, kakav je. Ukupno čovečanstvo je još uvek samo deo telesnog sveta, pa ni ono celo (a kamoli pojedinac) nikada neće moći da postvari celu prirodu, celu ispočetka da je napravi. Najveći deo prirode ostaje neobuhvaćen našim pamćenjem, van naših veština, znanja, van naše stvarnosti pa čak i mašte. Isto nam toliko i sopstvena duša otaje nenapravljiva. U svakoj veštini već leži njena ograničenost, pa i u veštini oponašanja živog opažanja u računarima.

Čovek nije okružen samo telesnim, već i svesnim bićma, bližjima. S telesnim bićem se sudara i bori, sa svesnim opšti. Veštine opštenja s bližnjima se svrstavaju u sledeći, treći skup njegovih veština.
Veštinom opštenja oblikujemo veštinu da opštimo. Ona je sama sebi predmet svoje obrade. Njome ne oblikujemo ništa što ona nije već sama sobom. Oblikujući nju oblikujemo pre svega sebe same, pa pozajmljujući je baštini, kroz to pozajmljivanje oblikujemo i bližnjega onoliko koliko je spreman i voljan da je od nas pozajmi. Baština ljudske zajednice je bogata pre svega onoliko koliko bogato njeni članovi međusobno opšte, pa tek posle toga i onoliko koliko su zajedno uspeli da oblilkuju svoje telesno okruženje, svoj priručni telesni svet. Građevine će da budu onoliko velelepne koliko velelepno njihovi graditelji međusobno opšte.
U opštenju s bližnjim razmenjuju se značenja. Očigledno će bogatstvo te razmene presudno da zavisi od veštine razmenjivanja, pa tek potom i od bogatstva poznatih značenja kojima se raspolaže. U ovako razvijenoj zajednici, kakva je naša danas, gotovo ti ničemu ne služi ono što znaš, ako ne umeš da ga kažeš, ako ne umeš da opštiš sa sagovornikom. Uostalom, to što znaš stićeš gotovo u celosti opštenjem, pozajmicom iz baštine.
Svako je opštenje razmena značenja, dakle, razgovor. Razgovara se vanjezički i jezički. Vanjezički se govori izrazom lica, označavajućim pokretima, jačinom, visinom i bojom glasa, naročitim uobličavanjem glasovnog niza, bezglasnom razmenom stvari, celim izgledom, odevanjem, pa i uređenjem životnog prostora. Ponekad vanjezički može da se kaže više nego li najdužom pričom. Nogom u tur, na primer.
Jezička se govorna veština usavršavala vekovima, a usavršava se iznova u svakoj ponovljenoj jezičkoj igri, u svakom živom razgovoru. Gotov jezik je zagrobna istina, leš glasovne i pisane žive govorne veštine. Istovremeno je najvelelepniji i najbogatiji spomenik naše zajedničke baštine. Svaka reč u njemu je zasebna priča o pronicljivosti i oštroumlju, o veštini predaka koji su je vekovima tesali, deljali, trljali dok iz nje nisu izglačali alem-kamen mudrosti i tako nam sjajnu i izglačanu predali u baštinu. Ali, kao u staroj dobroj priči, uz jedan uslov: ako hoćemo da i nama vredi, moramo ispočetka da je tešemo, deljemo, glačamo, da na sebi razvijemo veštinu njene upotrebe. Bez toga ostaje leš. Ako stalno ne nadzireš svoj pozajmljeni tekući jezik, ako u hodu ne proveravaš koliko te sagovornik razume, tvoj govor pada nazad u mrtvo, prazno brbljanje. Umesto bisera okolo seješ sasušene brabonjke koji sagovorniku niti znače, niti vrede.
U veštini ophođenja razvijenost sopstvene ljubavi izrazitije se objavljuje, nego u veštini oblikovanja stvari. Pre svega ćeš u opštenju s bližnjima da pokažeš koliko u tebi ima lepog, dobrog ili i svetog, koliko imaš spremnosti na žrtvu, koliko svoje trpljenje uspevaš da nadgradiš zrelom ljubavlju, strpljenjem. Osvrni se na zaljubljene: od stepena razvijenosti njihove veštine međusobnog opštenja zavisi bogatstvo onoga što će u zaljubljenosti da dožive.
Razvijenim ophođenjem objavljujemo drugima (pa povratno i sebi) bogatstvo sopstvene duše isto onako kako ga objavljujemo razvijenom veštinom oblikovanja telesnih bića u stvari. Ipak, te dve veštine ne moraju da budu podjednako razvijene. Postoje izvrsni graditelji koji se nespretno ophode s bližnjima bilo jezički, bilo vanjezički i obratno: vešti u ophođenju su često sasvim nevešti u oblikovanju stvari. Razlike u stepenu razvijenosti ovih veština su naročito izrazite u zajednicama s bogatom baštinom. Nesklad u njihovoj razvijenosti može zajednici da bude težak teret, a videćemo kasnije kakvom ga nadgradnjom skladno razvijena zajednica uspešno otklanja.

Nagon na igru prerasta u novi (četvrti) skup veština, u veštinu istraživanja. Dete se nasumično, razuzdano igra. Zreo čovek usmereno, strpljivo istražuje, oblikujući svoj neobuzdani detinjasti nagon na igru u posebno uređenu veštinu. Istraživač, pre svega, uspeva da i u zrelosti ostane dete. Kada mu pođe za rukom da u tome prevaziđe i sebe samog, da istrči iz ograde sopstvene veštine, postaje pesnik. Nema pesništva dok se ne iskleše istraživanjem, nema pesnika dok ne razvije istraživaćku veštinu, dok ne stekne pesnička dleta. Istraživanje je čudesan, smešan lov na istinu. Istraživač će istinu da ulovi tek pošto njom zatrudni, pošto je rodi, potom očešlja, uredi, proveri i takvu je iznese pred druge. Pri tom nikad ne zna koliko je on nju ulovio, a koliko ona njega.
I ovoj veštini razvijenost zavisi od razvijenosti baštine. U siromašnoj baštini su gotovo svi članovi istraživači. U bogatoj se postupci istraživanja umnožavaju, pa pojedinac više ne može da ih obuhvati. S druge strane, bogate zajednice obezbeđuju življenje golom potrošnjom, to jest, zadovoljenjem potreba već postojećim (svojim, ili tuđim) veštinama bez njihovog daljeg razvijanja. Tako i stručnjaci često odustaju od istraživanja u svojoj struci, pa postaju goli potrošači sopstvene, ranije stečene stručnosti, njeni zagrobni čuvari. U njima pesništvo umire s detinjstvom. Smrću pesništva umire im i ljubav: umesto da vole to što rade, dosađuju se. A svaka je struka umetnost za sebe, ako se u njoj istražuje.
Ako me voliš koliko ja tebe, poželi mi da u zrelosti ostanem dete, da se do smrti namučim istraživanjem. Seti se onog divnog saveta mudrog kineskog ribara: "Ako hoćeš da nahraniš gladnoga, ne daj mu ribu, uči ga da peca!" Neka do smrti ostanemo gladni istraživanja i učenja.

(1.4.3.9.) Znanje

Područje veštine je u izvršenju. Veština je ono od zapamćenog, ono od duše što se izvršava ovde i sada. Ona je sva u sadašnjosti.
Područje znanja je u predviđanju ishoda tekućeg sukoba na osnovu onoga što se o tom sukobu ranije saznalo. Ono se u sadašnjosti proteže na prošlost i budućnost. U svom sasvim suženom značenju znanje je veština predviđanja ishoda na osnovu poznavanja porekla.
Očigledno je da njihovo razgraničenje nije tako prosto kako je maločas rečeno. Na vrteški učenja znanje juri veštinu, a veština sustiže znanje. Istočnjaci su to sebi čudesno jasno predočili slikanjem koluta dveju zmija koje jedna drugu proždiru počev od repa. Veština i znanje su u uzajamno proždirućem kolutu učenja. Uvećanjem veštine uvećava se znanje, uvećanjem znanja uvećava se veština. Veština se hrani znanjem, znanje veštinom, oboje rastu proždirući se uzajamno. Tim je proždiruće rastućim zmijskim kolutom ujedno oslikana i osnova duše, jer - duša se objavljuje govorom, govor se objavljuje veštinom i znanjem, a osnovni odnos ovo dvoje je u njihovom rastu na račun onog drugog, u njihovom međusobnom ukidanju bez razaranja. Znanje deblja gutajući veštinu, veština gutajući znanje, oboje debljaju gutajući jedno drugo. Duša je onoliko bogata koliko je ovo dvoje ugojeno.
Ipak suštinska razlika između veštine i znanja ne može da se nasluti u njihovom odnosu prema istini. Veština stremi ka uspehu, pa je uspešna ili neuspešna, to jest usavršena, ili ne. Nema istinite ili neistinite, nema pogrešne veštine. Znanje stremi istini, pa je ili istinito, ili je greška. Tek kada se prevede u veštinu znanje postaje uspešno, a zauzvrat se veština naknadno posredno objavljuje kao istinita. Znanje usavršava veštinu, a usavršena veština trebi znanje od grešaka. Jedno bez drugog nisu ni uspešni, ni istiniti, uostalom - nisu ni mogući, jer je sve to ipak jedna ista duša. U veštini vidimo pamćenje kao rizničara u poslu, jer je ona sva osavremenjena. U znanju vidimo pamćenje pretežno kao riznicu, kao skladište, jer veliki deo znanja ostaje neosavremenjen, a tu je čeka priliku.
Iz svega rečenog izlazi da je uspeh otelotvorena istina, a postupak otelotvoreno jezičko pravilo. Uspeh je uslovljen veštim, uvežbanim postupcima, a istina tačnom, valjanom i pouzdanom primenom jezičkih pravila. Oboje završavaju delom ili uobličenom zamisli.
Ishod veštine je delo, ishod znanja je zamisao. U delu je govor otelotvoren, objavljen u telesnom svetu, u postvarenoj prirodi. U zamisli govor ostaje u duhovnom svetu, a objavljuje se oblikovanjem znanja, postvarivanjem duše. Uspešnim delom ostvaruje se oduhovljena svrha, namera, a istinitom zamisli se tačno, valjano i pouzdano predviđa. Uspešno delo se obezbeđuje istinitim predviđanjem, a istina predviđanja se konačno proverava uspešnim delom. Veštinom i znanjem pretačeš telesni svet u duhovni i obratno. Ako je znanje istinito, to je pretakanje uspešno, to jest usklađeno je s oduhovljenom svrhom, s namerom.

Ako posmatranom događaju poznajemo uslove nastanka i njegov razvoj u prošlosti, ako osim toga dovoljno tačno, valjano i pouzdano predviđamo njegov dalji tok i ishod, onda takvo znanje o njemu nazivamo naukom. Osnov nauke je u predviđanju ishoda kroz poznavanje porekla, to jest u poznavanju uzročno-posledičnog niza. Do naučnog znanja dospeva se veštinom istraživanja koja se sastoji u beleženju posmatranih promena, nadziranom i odabranom menjanju uslova njihovog nastanka, merenju i njih i njihovih uslova, a najzad i u proveravanju tačnosti, valjanosti i pouzdanosti predviđanja ishoda. Što je ova veština razvijenija, to se postiže potpunije naučno znanje. Jednostrano usmereni naučnici u nauci vide samo te istraživačke postupke. Oni smatraju da je opisom i nacrtom odmerenog i nadziranog istraživačkog postupka iscrpljena sva nauka, a najzadrtiji među njima smatraju da je time iscrpljeno i ukupno znanje.
Nauka je uska oblast znanja. Ono je šire od nauke, jer obuhvata i zapamćene greške. I u tvojoj riznici je ćup proverenih znanja znatno manji od ćupa zapamćenih grešaka, neproverenih tvrdnji. Šta više, u svakodnevnom poslu češće se služiš ovim drugim. Otreznićeš se tek kad ti nakrivo zidana kuća padne na glavu, kad ti se pogrešna predviđanja objave neuspešnim delom. Ali, pogrešna predviđanja su takođe nekakvo znanje, nenaučno, ali još uvek znanje. Uostalom, u savremenim se naučnim krugovima ozbiljno tvrdi da se veština istraživanja, pre svega, ogleda u veštini opovrgavanja greške, nedovoljno proverene tvrdnje, loše zasnovane pretpostavke.

Kao što bezumna veština teži da napravi celu dušu u telesnom svetu, u računarima, tako isto ukupno (naučno i nenaučno) znanje teži da obuhvati svu dušu, iako je ono samo njen deo. Ako hoćemo da budemo mudri moramo da pristanemo na ograničeno znanje i ograničenu veštinu. Oni su nam ionako sasvim dovoljni za uspešno življenje na ovom svetu u koji smo ubačeni bez sopstvenog izbora, iz koga ćemo bez sopstvenog izbora i da nestanemo, jer smo samo promena u svetu promene. Ako u sebi hoćeš da vidiš još nešto, nešto drugo, slobodno veruj, neću da ti smetam! Ali bar shvati da to svoje verovanje nikada nećeš moći meni da predočiš, da mi ga objaviš, pa samim tim ni sebi. O tome nikada ništa nećeš moći da znaš, iako je tu. Ime mu je golo stremljenje, gola misao, smrt govora, ćutanje. Tu je, a nema ga.
Ograničenost znanja sebi jasno predočavaš pokušajima da drugome (pa posredno i sebi) objasniš šta je to što znaš. Pokušaj, videćeš da poznato objašnjavaš poznatim, poznatu reč drugom poznatom reči, nikako da iskočiš iz začarane vrteške. Samo za sebe znanje je ograničeno samo sobom. S druge strane, traganje za poreklom i predviđanje ishoda poznatog događaja su takođe ograničeni, jer se praporeklo i konačni ishod protežu u beskonačnost, u ništa, u iščezavanje znanja. I ovako gledano, ono je opet ograničeno. Ali, ako shvatiš njegovu ograničenost, onda uviđaš da ono raste gutanjem onoga, čime ga veština hrani, uvećava se stopljenim posmatranjem-imenovanjem-rasuđivanjem, to jest oblikovanjem i postvarivanjem, pre svega, telesnog sveta. Znanje je ograničeno stvarnošću koju samo stvara. Nauka tim pre i još više. Oboje završavaju u ograničenom življenju, oboje su ograničeni na deo ograničene prirode, promena u svetu promene.

Ni veština ni znanje nisu od juče. Oboje su svojstva duše pa postoje od kada i ona, od kada se duhovno pamti. Svako ime već sadrži sve osnove veštine i znanja. Svako je pojedinačno imenovanje poseban naučni rad, bez obzira na razvijenost veštine i bogatstvo znanja s kojima se pri tom raspolaže. I onaj koji je prvi put imenovao jabuku već je dovoljno znao šta ona jeste, kako s njom da rukuje, a dovoljno je tačno, valjano i pouzdano predviđao šta će s njom da bude, ako je zagrize.
Od kako je nastao, čovek je istraživač, naučnik, znalac, a to je i danas, bez obzira na stepen obrazovanja, na stručnost. Tek se u razvijenoj baštini znanje razdeljuje na stručne oblasti uporedo s deobom veštine na stručna zanimanja. Tako i nauka postaje posebna oblast stručnog znanja, polje delovanja posebno obrazovanog naučnika. U savremenom društvu posao naučnika je da istražuje u posebnoj naučnoj oblasti. On će u svom poslu da bude onoliko uspešan koliko je uspeo da ovlada posebnom veštinom istraživanja, koliko je osim toga uspeo da usvoji opšta pravila pismenosti, računanja i rasuđivanja, a iznad svega onoliko koliko je u njemu ljubavi za istraživanje, koliko je spreman na žrtvu. Jer, nauka nije nauka, ako nije pozajmljiva, a istraživanje je davanje sebe na zajam.

U bogatstvu stvarnosti objavljuje se bogatstvo znanja, nauke i veštine, to jest bogatstvo njima stvorene pozajmljive baštine. U njima se ogleda bogatstvo onoga od duše što može da se predoči drugima, pa posredno i sebi. Duša je onoliko bogata koliko u njoj ima pozajmljive baštine. Ali, bogato razvijena baština postavlja zamku koja nas dovodi u zabludu kada ocenjujemo vrednost tuđe, pa i sopstvene duše. Zabluda je poistovetiti bogatstvo s vrednošću. Vrednost duše nije u već stvorenom bogatstvu, u njegovom posedovanju, već u stvaranju novog, u stvaralaštvu. Nju nam objavljuje samo mislilac, bez obzira u koliko bogatoj baštini stvara, a naučnik je češće potrošač pozajmljene baštine, no što je mislilac. Bilo kojim poslom da se bavi, čuvar zagrobnih istina nas ne poziva na stvaralaštvo, već na potrošnju mrtve baštine. Bez obzira na svoj (čak i na bogznakako visoko naučni) sadržaj, svako je versko učenje zagrobna potrošnja. U tom je pogledu nauka jeziku samo slika u ogledalu. Svaka proverena naučna tvrdnja, kao i svaka reč, može da bude alem-kamen mudrosti, ako umemo da je protrljamo kao onu svetiljku iz arapske priče. Inače ostaje sasušeni brabonjak.
Lako ćeš među sagovornicima da prepoznaš znalca, naučnika, istraživača, pesnika, mislioca ili ubogog potrošača, bez obzira koje su struke i kakvo im je obrazovanje. Među njima vredi onaj koji nikad ne zna toliko da ne bi imao šta da pita, dakle onaj koji ume čak i u svakodnevnom odevanju da nađe zagonetku, dostojnu ozbiljnog odgonetanja.

U znanju nam se, između ostalog, pokazuje još jedno osnovno svojstvo duše koje uočavamo i u posmatranju: što ti je uvid u neku pojavu dublji, to ti je vidik uži, što više znaš o jednoj stvari, manje znaš o onome što je okružuje, u šta je smeštena. I obrnuto: što ti je vidik širi, uvid u posmatranu pojavu ti je površniji, plići. Ako si mrav, mnogo znaš o jednoj travki, a skoro ništa o livadi. Ako si ptica, vidiš livadu, ne vidiš travku. A vrednost onoga što znaš odrediće ti trenutna ljubav, a ne njegova dubina ili širina.


sledi : Mašta rađa čuda